RADI A NE PRIMA PLATU 300.000 LJUDI

Izvor:Dnevnik

Beograd -- Podatak da u Srbiji radnu knjižicu ima svega 1,75 milion zaposlenih i pored sveukupne ekonomske krize u kojoj je naša država, ipak nije u potpunosti tačan.

Svesni toga da je armija onih koji traže posao iz godine u godinu sve veća, ovi nevoljnici pristaju na to da rade ilegalno, znajući da pri tom pomažu gazdi da na njima zarađuje i vara državu, ali i da im već danas uzima budućnost.

Predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković ističe da je teško reći koliko ljudi u Srbiji zaista radi na crno, ali dodaje da misli da je to ipak manje od milion.

“Rešenje da se smanji broj ovakvih radnika je jednostavno. Država treba da smanji poreze i doprinose na plate zaposlenih jer do sada su i poslodavci i radnici prećutnim dogovorom na neki način varali državu. Tako su delimično na dobitku bili i radnik, koji je dobijao nešto veću platu, ali i poslodavac, koji je izbegavao plaćanje državnih nameta. Samo manjim dažbinama broj radnika koji rade u sivoj ekonomiji će se smanjiti”, objašnjava Atanacković.

Zbog „varanja” države, u kojem, ako je verovati čelniku poslodavaca učestvuju i sami radnici, oni koji danas imaju radnu knjižicu ali i svi ostali građani Srbije iz svog džepa platili su u protekloj deceniji čak tri kruga povezivanja staža.

Jer, čak i oni radnici koji se vode među zaposlene godinama dobijaju samo platu ali ne i uplaćene doprinose koje je gazda dužan da svakog meseca daje u budžet Srbije.

Država je do sada, i pored bednih plata koje primaju čak i oni koji legalno rade, „otkupila” 560.000 godina radnog staža i za to izdvojila 18,6 milijardi dinara. Toliki je ceh za samo šest godina tolerisanja bahatim gazdama da radnike ostavljaju bez budućnosti.

Kada su poslodavci shvatili da je država uvek tu da pokrije njihovu bahatost i nemar, nisu se zadoljili samo držanjem radnika na crno i neuplaćivanjem doprinosa već su u protekloj godini uveli novu „disciplinu” a to je neisplaćivanje plata.

Svako pominjanje plate često za same radnike bude kobno jer umesto da dobiju ono što su zaradili, stiže im rešenje o otkazu uz obavezno upustvo sindikalnih centrala da tuže gazdu.

Pošto je ovde obraćanje sudu i tužba protiv nesavesnih gazda neizvesna rabota, mnogi dižu ruke i alale neisplaćene rate, a i oni koji isteraju pravdu i dobiju sudsku odluku da im se moraju dati sve zaostale plate ostaju kratkih rukava jer poslodavci na računu nemaju novca kojim bi ih obeštetili. I tako ukrug.

Držanje radnika na crno, neuplaćivanje doprinosa i kašnjenje u isplati plata, pokazuje praksa u Srbiji, poslodavcima se isplati jer se kazne njima izrečene mogu izbrojati na prste.

„Raspušteni” poslodavci zbog toga i ne haju za Vladinu uredbu koja je trebalo da ih podstakne na to da zaposle nove radnike: za nešto više od mesec dana, uz sve pogodnosti koje su im date, zaposleno ih je samo sedamdesetak. Jer, zašto bi i bilo šta plaćali kada već godinama imaju radnike koji rade za male pare i za koje ništa ne uplaćuju?

Da zlo bude veće, ni radnicima koji su prijavljeni – a oni se računaju među one zaposlene – niko ne može garantovati da će steći uslove za penziju. S druge strane, čak i ako ih steknu, već danas dobro znaju da će im penzija biti na nivou socijalne pomoći jer gazde čak i kada plate doprinose, čine to na minimalnu osnovicu.

Zbog toga bi svi oni koji danas imaju radno mesto – jer, ruku na srcem ono je danas, bez obzira na to što su plate male, dragoceno – trebalo redovno da kontrolišu da li im poslodavci uplaćuju doprinose pošto u Fondu PIO kažu da neprijatna iznenađenja nisu retkost.