Godina koju ispraćamo svakako će ostati ubeležena crvenim slovima u analima svetske ekonomije. Šta se sve desilo najpre u sektoru robnih, a potom i finansijskih tržišta još dugo će biti predmet ozbiljnih i studioznih analiza. Jedno je sigurno posle svih tih dešavanja ništa više nije, niti će biti kao što je bilo. O krizi na finansijskim tržištima, koja je dovela do opšte recesije globalne svetske ekonomije, mnogo je pisano. Međutim, ono šta se dešavalo na robnom sektoru u protekloj godini najviše podseća na „Tobogan smrti gde se neko dobro zabavljao, dok je većini pozlilo“. Ovu metaforu sasvim dobro je upotrebio naš poznati tržišni analitičar Vukosav Saković, a ista potpuno odgovara realnom stanju stvari.

Kriza na tržištu hipotekarnih kredita u SAD, uzdrmala je čitav finansijski sistem ne samo u SAD već i mnogo šire. Informacije o panici na manje-više svim svetskim berzama pomalo su bacile u zaborav ne manje dramatična dešavanja na robnom berzanskom tržištu pre godinu dana.

Kako danas napisati nešto o tržištu pšenice, a ne ponoviti se ? U proteklih godinu dana javnost je bila prosto zatrpana nizom procena, predviđanja, nagađanja… poput onih o uzrocima postojeće cene pšenice, pa kakva će cena biti sutra, te da li će svet gladovati, konačno hoće li Srbija imati dovoljno hlebnog zrna, po kojoj ceni, itd, itd. Pokušaću da učinim ovaj tekst o pšenici interesantnim koristeći se dosadnim ciframa i konkretnim činjenicama, što (čast retkim izuzecima) uglavnom nije bio manir većeg broja onih koji su zaključke u svojim tekstovima izvodili na osnovu pretpostavki, spekulacija i neproverenih informacija.

U mnoštvu pisanih i prepričavanih anegdota o Nikoli Pašiću ( 1845. -1926.) za vreme njegovog višegodišnjeg i više puta prekidanog, pa obnavljanog mandata predsednika srpske vlade, pa potom vlade SHS, jedna je veoma interesantna i vrlo prepoznatljiva i aktuelna i za današnja vremena. Naime, u predvečerje Prvog svetskog rata, u uslovima velike političke nestabilnosti i posle jedne sušne godine, nekako oko Đurđevdana, ministar finansija u Pašićevoj vladi Lazar Paču (1855. – 1915.) po nalogu predsednika Pašića ode u London na pregovore o državnom zajmu od Engleske vlade. Procena predsednika vlade i ministra finansija o neophodnosti zaduženja zasnivala se upravo na činjenicama koje su diktirale okolnosti kao što su problem nedostatka hrane posle loše poljoprivredne godine i neposredna ratna opasnost. Poslovično tvrdokorni i škrti ministar finansija dugo je bezuspešno pregovarao sa gospodom – predstavnicima moćne Engleske. Komunikacija između predsednika Pašića iz Beograda i ministra Pačua iz Londona bila je veoma intenzivna, ali vesti iz Londona bile su veoma nepovoljne. Čitav problem rešen je na volšeban način, a sve je izgledalo tako što je ministru Pačuu u London stigla depeša iz Beograda, sledeće sadržine : „ Lazo, vraćaj se – pala je kiša!“  Naravno ministru finansija, detetu sa sela (rođen u Čurugu) nije trebalo mnogo objašnjavati. Znao je on šta znači đurđevdanska kiša za rodnost useva na srpskim njivama. Paču se vratio u Beograd, a kiša je rešila sve finansijske probleme.